Nekretnine

Da li se i danas kupuje ova vrsta nekretnine?

[ad_1]

Stanovi koji su u našoj zemlji građeni između dva rata i u kojima je živela predratna gospoda – advokati, trgovci, bankari i ostali imućniji i viđeniji građani, i dalje se smatraju dobrom investicijom kada je reč o ulaganju u nekretnine.

Stručnjaci kažu da je u pitanju izuzetno solidna gradnja i da zato za salonskim stanovima u zgradama građenim pre Drugog svetskog rata kostantno postoji tražnja, iako na tržištu više nema toliko kvalitetnih salonaca kao ranije.

Osim toga, povećale su se i cene, koje se sada u Beogradu i Novom Sadu kreću od 2.000 do 5.000 po m2, ali kupaca i dalje ima.

– Kupuju ih ljudi koji znaju šta hoće, koji žele zdravu gradnju od cigle čiji je kvalitet dokazan tokom toliko godina, pa ako hoćete i posle bombardovanja. Kupci su i oni koje zanimaju komforniji stanovi, ali i nostalgični i ljudi sa dobrim ukusom, jer su salonski stanovi sačuvali taj duh stare buržoazije – navodi za eKapiju razloge za kupovinu popularnih salonaca Nemanja Miljković, direktor beogradske agencije Divis nekretnine.

Precizira da su kupci uglavnom advokati, firme koje ih koriste kao poslovne prostore ili oni koji žele da ih rentiraju diplomatama i dobrostojećim strancima, pa i kao stan na dan.

Osim toga, napominje Miljković, veći salonci su zbog veličine zgodni i za pravljenje mini hostela, pa su tako ljudi recimo u Dobračinoj ulici napravili pet zasebnih soba i svaka ima đakuzi.

– Ipak, deo kupaca odvukla je novogradnja koja donekle imitira salonski stil, sa visokim plafonima. Investitori u sve većem broju zidaju takve komplekse, najviše na Dorćolu i Starom gradu, a zna se da ljudi kada se pomene salonac, uglavnom pomisle na plafon visine 3 metra.

Salonski stan je, međutim, mnogo više od visokog plafona, ističe naš sagovornik:

– Prave salonce karakteriše malo predsoblje i centralni salon za prijeme, odakle se išlo u spavaće sobe, dok se u drugom delu stana nalazila devojačka soba sa kuhinjom i ekonomskim ulazom za poslugu. Karakteristična je i stolarija od punog drveta i široki i visoka vrata koje kupci uglavnom zadržavaju. Prosečan salonski stan je površine oko 120 m2, ali tokom nacionalizacije mnogi salonci su bivali deljeni, pa tako sada na tržištu ima najviše salonskih stanova između 70 i 90 m2 .

Miljković kaže da na beogradskom tržištu u ovom trenutnu ima stotinjak salonskih stanova – na Paliluli, u Zemunu, a najviše na Starom gradu i Vračaru.

On ističe da je kupovina salonca uvek dobra i stabilna investicija.

– Salonac koji je kvalitetan i na dobroj lokaciji je malo ispod ranga kvalitetne novogradnje, jer kvalitetne novogradnje nema toliko na premijum mestima kao salonskih stanova. Ko sredi salonca kako treba imaće dobar povrat investicije. Oni koji su kupili salonski stan pre desetak godina, pa i uložili u njega i sad hoće da ga prodaju, mogu da zarade ozbiljnu cifru – navodi Miljković i dodaje da su mnoge predratne zgrade u lošem stanju, ali da rekonstrukcije poput novog temelja mogu da im produže vek i za narednih 200 godina.

Cene salonaca u Beogradu se kreću od 3.000 pa do 5.000 EUR po m2 na premijum lokacijama kao što su Knez Mihailova, donji Dorćol i Vračar.

Međutim, najveći problem kod salonskih stanova je, kako kaže sagovornik eKapije, nedostatak mesta za parkiranje.

– Ekskluzivna novogradnja upravo zbog privatnih garaža dostiže cene i preko 7.000 EUR po kvadratu – objašnjava Miljković, dodajući da su u poređenju sa „običnom“ starom gradnjom, salonci u proseku skuplji 20-30%.

Kada je reč o denacionalizaciji koja bi eventualno mogla da napravi problem prilikom kupovine salnoskih stanova, Miljković ističe da je dosta toga vraćeno i da postoje registri u kojima se to proverava, te da dugo nije bilo problema sa vlasništvom.

On ističe i da je prilikom prometa salonskih stanova obavezno obraćanje Zavodu za zaštitu spomenika kulture radi prava preče kupovine.

– To se uvek odbije, ali da država ima para, ali i sluha, pokupovala bi dosta salonskih stanova – ocenjuje Miljković, koji dodaje da nema mnogo predratnih zgrada koje su zaštićene kao kulturna dobra, te da ih je najviše na Vračaru gde je dozvoljena samo rekonstrukcija i minimalna dogradnja.

Navodi i da nema puno informacija o istoriji salonskih stanova koji se prodaju.

– Ostalo je malo starih vlasnika. Uvek postoje priče, ali nema egzaktnih podataka. Jednostavno, usled otimačine trag se gubio.

 

Ruse slabo interesuju salonski stanovi

Zanimalo nas je i da li Ruse koji od početka sukoba u Ukrajini sve više kupuju ili iznajmljuju nekretnine u Srbiji, zanimaju salonski stanovi?

Sagovornik eKapije odgovara da to uglavnom nije slučaj i objašnjava da Rusi koji se sada doseljavaju jesu intelektualna elita, ali drugačijeg profila i sentimenta od belih Rusa koji su dolazili posle Oktobarske revolucije.

– Ovaj novi talas ne može se porediti sa dolaskom nekadašnje ruske buržoazije. Reč je mahom o visokoobrazovanim, ali mlađim ljudima, koji su izašli iz novogradnje pa to traže i ovde u modernim, uglavnom velikim zatvorenim kompleksima.

 

U Novom Sadu salonce kupuje dijaspora

U Novom Sadu, kako za eKapiju kaže Nenad Lazić, menažer prodaje u Solis nekretninama, salonski stanovi nude se za 2.000 do 3.000 EUR po kvadratnom metru.

– Za njima uvek ima potražnje jer salonci uvek imaju svoju vrednost, naročito ovde u Vojvodini. Kupci su uglavnom Vojvođani iz dijaspore, koji su generacijama živeli u takvim stanovima i sada im se vraćaju iz sentimentalnih razloga, ali i advokati i drugi imućniji građani – objašnjava naš sagovornik.

Lazić navodi i da je ponuda manja od tražnje i da Solis nekretnine u ponudi trenutno imaju svega desetak salonaca, a najviše ih ima u užem i širem centru Novog Sada.

Predratne vile nema ko da kupi


Miljković ističe i da je u Beogradu odlična ponuda kvalitetnih predratnih vila, najviše na Vračaru, da ima i tražnje, ali da je realizacija prodaje slaba, prenosi portal Ekapija.

– Problem su milionske cene, urbanističke prepreke i, kao i kod salonaca, nedostatak garaža, koje se ne mogu napraviti da se ne naruši temelj. Uglavnom se traže za rentiranje ili rušenje da bi se zidale zgrade, ali vile su uglavnom su zaštićene – ni na Dedinju, gde ima dosta vila u lošem stanju, kao i na Vračaru i delovima Voždovca nema proširivanja. Zato za investitore i zidanje za tržište tu nema matematike.

Govoreći o prosečnim cenama, sagovornik našeg portala navodi na da, na primer, na Neimaru, predratna vila od 300 m2 na 4 ara placa, košta u proseku 1,4 mil EUR, dok se na Voždovcu, u ulicama u rangu Dedinja, poput Ulice Koste Jovanovića, vila površine 350 kvadrata sa 6 ari placa nudi za 1,5 miliona.

BONUS VIDEO



SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS



[ad_2]

Source link

Slični članci

Zarada Adama Adaktara

NinaG

Oglas koji se u Beogradu dugo čekao, dele ga za primer: „Neću da izdam stan Rusima, nisam ratni profiter“

NinaG

Nekretnine dostigle tačku USIJANJA, evo ko ih kupuje

NinaG